„Putuj Evropo, nemoj više čekati na nas“ – ispevao je, pre više od dve decenije, Đorđe Balašević srbijansku realnost i skoro fanatičan otpor svakoj ideji da se država normalizuje, svest osavremeni, a duh obasja svetlošću. „Nama je lepo“ – zaključio je, jasno i rigidno – „taman kako smo zaslužili“.
Ne verujem u sudbinsko, pa ne verujem ni u zaslužene kazne. Ne mogu pojedinci - koliko god da ih je, i šta god radili - biti toliko loši, da ceo narod bude kažnjen zbog njih. Doduše, poštujem neke narodne mudrosti. Poput one – „pametan se uči na tuđim, a budala na sopstvenim greškama“. Što se, dabome, skoro nikad ne desi. Ali ne mislim da bilo koji kolektivitet može i treba zauvek da bude obeležen, posebno ne crnom bojom, uprkos trudu koji je u nekom periodu svoje istorije uložio upravo u to.
Najzad, i ti isti Evropljani (kojima neki težimo, a od kojih neki drugi beže) bili su daleko od cvećki u 19. i prvoj polovini 20. veka, na primer. Nisu baš ni učili na tuđim greškama, već na sopstvenim, koje su ih koštale desetina miliona života. Ali su bar nešto naučili. Shvatili kako da greške ne ponove. I kako da izađu iz beskrajnog kruga mržnje, merenja i namirivanja dugova u krvi, zauzimanja tuđeg bez obzira na štetu na svojem...
Sve ono šta, čini mi se, na ovim prostorima još nije naučeno. Šta jeste naučeno? Da se strpi, primiri, čeka pravi momenat – a onda, došao pravi ili tek neki zgodni momenat, pokuljaju sve one greške iz kojih u ranijim navratima ništa nije naučeno. Pojednostavljeno rečeno: zlo i naopako.
Da ne budem isključiv, mislim da ne postoji način da se greške izbegnu. One su, tako nas bar istorija uči, neminovne. Ali, posle grešaka postoje dva puta. Prvi je, svakako, samodestruktivan - ponavljanje grešaka i put iz greške u novu grešku, u pokušaju da se „istera“ neka umišljena „pravda“. Drugi je – suočavanje sa greškom, razmišljanje o njenim uzrocima i posledicama, shvatanje štetnosti greške najpre po sopstveni entitet i traženje nekog boljeg puta, da se greška ne ponovi. Stoga bi se ona pređašnja tvrdnja mogla prepraviti u – „pametan ne ponavlja greške, budala ih ponavlja do u nedogled“.
A za to je, na ovom nesrećnom parčetu Balkana koje od državnog usitnjavanja nosi naziv „zapadni“, primera kolikogod. I previše bi bilo nabrajati ih, čak i u ovo vreme kada se smerno suočavamo sa sopstvenim gresima i greškama (namerno to odvajam, jer nije isto), pa će nekoliko ilustracija biti dovoljno.
Srbija se, na primer, od Evrope brani, kao da će, nedajbože, dobiti buve ili polnu bolest ako uđe u EU. Dobro, veli srbijansko političko rukovodstvo svako malo kad zatreba para iz evropske kase – „mi smo ispunili uslove“ (za ulazak u EU), zamišljajući da su evropske birokrate toliko zalude da gledaju „Pink“ i „Informer“ i da će biti podjednako hipnotisane kao narod u Srbiji da poveruju u ono šta im se kaže, a ne u ono šta vide. Kad EU ne nasedne, kreće kmečanje „Evropa nas neće“, „teraju nas da priznamo Kosovo“ i „mi nećemo da izdamo Rusiju“. Prva izjava je manipulacija, druga jednostavno netačna, a treća dokaz da Srbijom u stvari vlada ruska tajna služba. Dobro, moram da kažem – tako je od 1878. godine, a neka mi sad čitaoci drže palčeve da u narednom periodu izbegnem pijenje čaja, prolazak kraj prozora ili plivanje u praznom bazenu.
Srbija, u stvari, godinama ne da ne mrda u eurointegracijama, već se vraća unazad. I da u tome ne bude sama, čini sve da vrati unazad i one susede, na koje ima neki uticaj. Istim tempom kako se njen predsednik vraća na izvorna radikalska setovanja i romantične šetnje po Palama s kišobranom o ramenu, tako i Srbija kreće da mazohistički mantra o Rusima na Dunavu (koji će vratiti Kosovo), neprihvatanju saveza i pomirenja sa „onima koji su nas bombardovali“, svetosavlju kao modusu življenja u 21. veku, pa i „jedenju korenja“ - iako je ta izjava plod izvorne crnogorske gluposti i zatupljenosti, a i nije prva stvar „pozajmljena“ iz Crne Gore.
Crna Gora je, sa druge strane, dugo u zapadnom svetu percepirana tek kao sićušna dosada, koja će se Evropi priključiti malte ne automatski, pošto se u srećnu porodicu civilizovanih naroda uvuče večiti bundžija, nasilnik iz kraja i čudak koji, u stvari, i ne želi da bude deo srećnih. Znate na koga mislim, da ne imenujem, ako uz ovo stavim reč „Srbija“ - postaću tema bar šest javnih obraćanja „da narod razume“ i „kolegijuma“ septičke jame sa javnom frekvencijom.
Dakle, Crnoj Gori se u Briselu nije poklanjala prevelika pažnja, čak i onda kada je to bilo politički mudro, pa i logično, kada su u EU uguravane doduše mnogo veće, ali ne toliko srazmerno strateški značajnije države s istoka Balkana. Bile su potrebne dve generacije evropskih političara, uljuljkanih u lepim primanjima i još lepšim
frazama, da se shvati da druga strana (ona koja je u ratu s Evropom i civilizacijom ne od Ukrajine, već još od XVI veka) ne smatra da je iko toliko mali da ne može da joj posluži kao oružje, ili makar žrtva, u obračunu s nečastivima – civilizacijom, razvojem, prosperitetom i budućnošću.
To je, u stvari, drugo crnogorsko „dugo putovanje u Jevropu“ (prvo je opisao Stevan Koprivica). Dragoceno je vreme izgubljeno dok se shvatilo da je domaća vrsta Stultus montanus-litoralis zaražena virusom servus ebrii destructoris Asiae occidentalis. Ali dobro je: i srećnoj Evropi je došlo iz donjeg dela leđa u glavu, pa je sad ideja da malena i po evropski sklad posve bezopasna Crna Gora bude ugurana u EU makar i na silu, jer niko nije tako mali da u još neformalizovanom ratu sa zapadnoazijskim hordama nije od koristi. A nije loše ni kao dodatni pritisak na Srbiju, koja će nekako da preživi otiske prstiju i zurenje u kameru na Batrovcima ili Horgošu, ali je ideja o tome na Dobrakovu sigurno nešto najstrašnije što bi se moglo čuti na Andrićevom vencu.
Jedna interesantna analiza "Centra za evropske studije" pokazuje da bi pristupanje komplet Zapadnog Balkana Evropsku uniju koštalo (na sedmogodišnjem nivou) 46,6 milijardi eura. Kada se odbiju doprinosi tih šest zemalja u budžet EU (12,09 milijardi eura), trošak ukupnog pristupanja je još niži - 34,51 milijardi omiljene valute ovdašnjih rusofila.
Najskuplja je, naravno, Srbija. Njeno pristupanje koštalo bi budžet EU 20,9 milijardi eura (ili 2,37 eura godišnje po stanovniku EU), dok bi po odbijanju (sedmogodišnjih) doprinosa budžetu (5,28 milijardi eura) trošak pristupanja Srbije bio - 15,62 milijardi eura.
Sa druge strane, najjeftinije za Evropu je pristupanje Crne Gore. Ono bi Evropljane koštalo 2,35 milijarde eura (0,27 EUR, ili - glavica kupusa po glavi stanovnika). Kada se odbije crnogorski doprinos budžetu (0,61 milijardi eura), trošak crnogorskog pristupanja EU iznosio bi 1,73 milijardu eura. Cijena – prava sitnica, rekao bi sir Oliver iz kultnog stripa za koji se čak i Italijani čude kako se „primio“ na prostorima SFRJ, a u slučaju ulaska Crne Gore u EU jedna realno vrlo isplativa evropska investicija s brzim povratom. I što je najbitnije, sad za to postoji volja.
Zato takav raspored evropskih političkih zvezda mora da se iskoristi. Jer je pitanje da li će se ikad ponoviti.
Ulazak u EU je dobar pre svega za Crnu Goru i njene stanovnike. Ako ništa drugo, da se poput svake žrtve porodičnog nasilja, odvoji od višedecenijskog zlostavljača. Ali i za menjanje svesti, navika, zabluda, primitivnih pogleda i zatucanih stavova, jer će se susretati sa pozitivnim primerima, uređenim sistemima, evropskim školstvom i kulturom, putovanjima, najzad – i sa nekoliko mandata u evropskim
institucijama, a zna se koliko Crnogorci (i nacionalni, i oni drugi, koji se toliko gade na taj termin) vole da praktikuju politiku i glasno iznošenje mišljenja.
Dobro, neko bi postavio pitanje kako bi se u evropska pitanja uklopili crnogorski karakteri. Na primer, mi danas imamo u Crnoj Gori one koji su bili komunisti i Crnogorci, a sada su sledbenici ministarke četvororučice i Srbi sa sve urezanom kokardom; bivše ratnike za Veliku Srbiju transformisane u crnogorske independiste i staru gardu; nekadašnje reformiste Ante Markovića, a danas četničke vojvode; i ihaha drugih primera radikalnih ljudskih, moralnih, porodičnih, političkih i drugih travestitija i zaokreta.
Meni se čini da bi i to Evropa „popeglala“. Samo da se potpiše taj Ugovor i da ga svi ratifikuju, što pre. Biće onda Crna Gora prva po broju eurofanatika, većom brzinom transformisanih nego što su se najbliži saradnici kralja Nikole premetnuli u njegove krvne protivnike, ili četnici u partizane uz dva svedoka, ili komunisti s Titovom slikom na zidu u vernike s ikonom na mestu te slike; ili neki Crnogorci u Srbe, a oprostite, ja to samo po rezultatima popisa, nikako vam ne negiram pravo da se izjasnite kako želite, kojigod vas deo tela na to naterao.
Dobro, siguran sam da bi ostao i izvestan broj „doslednih euroskeptika“ – tačnije, poniznih izvršilaca perverznih fantazija svakog šovinističkog beogradskog režima - koji bi se, bez obzira na skromno znanje (ili možda baš zbog njega) radije bavili mitovima i srednjevekovljem nego napretkom i budućnošću. Civilizacija je tu, da se ne lažemo, odavno rekla zbogom; a kada se tome doda uvežbano plivanje u mutnom (da ne kažem: fekalijama) i umeće podvala i mahinacija kao jedini poznati stil života, jasno je što se „sa sve četiri“ brane od same ideje uređene države i evropskih standarda. Ali bi njihov uticaj bio dekorativan, folklorni.
U tome i jeste poenta i zaključak ove poslanice. Pred Crnom Gorom je (a i pred Srbijom bi bila, još se nadam da šanse nisu proćerdane, da ima i snage i pameti), višegeneracijska prilika. Ona koja mora da se zgrabi, mnogostruko žešće nego što će je oni koji žive od haosa i anarhije odbacivati. To je, moguće, i poslednji veliki ispit čojstva i junaštva ove generacije. Da pokaže da je, najzad, naučila iz grešaka.

Nebojša Vučinić

original

viewImage

baseImage

610x380

500x500

400x240

400x203

1250x600

1084x550

thumbnail

Dugo putovanje u Jevropu

Srbijanski dan mrmota, započet rušenjem nadstrešnice novosadske železničke stanice, ušao je u 14. mesec. Od 1. novembra 2024. Srbija se budi i leže u istom. Građani zahtevaju odgovornost, kako za pad nadstrešnice, tako i za brojne nezakonite postupke posle toga; vlast odbija da se o odgovornosti uopšte i govori, praveći „kontramitinge“ i optužujući „blokadere“ za rušenje države po – to je poznati recept već 35 godina – receptu stranih (zapadnih) sila zaverenih protiv Srbije.
O sudbini 12 uhapšenih malo se zna, osim da je danas većina na slobodi. I da predsednik Srbije Aleksandar Vučić koristi svaku priliku da ih opravda i istakne njihove kvalitete. A za čoveka koji ima u proseku jedno TV pojavljivanje dnevno, te su prilike zaista česte.&nbsp;
Činjenica jeste da proces utvrđivanja odgovornosti tapka u mestu, opstruiran sa više adresa, što nagoni na sumnju da vrhu države i nije baš stalo da se sve to rasplete. Samo je jedna nezavisna, ad-hok komisija izašla sa zaključcima koji nesumnjivo optužuju najviše državno rukovodstvo.&nbsp;
Logika, zato, navodi na pomisao da razlog za tu državnu opstrukciju može da bude samo jedan. Jer, posle tragedije u Hong Kongu ovog novembra, uhapšeno je (dosad) 27 ljudi, s optužbama za nehatno ubistvo i korupciju, i na tome insistira upravo politički vrh. Zbog rušenja mosta i pogibije u Đenovi 2018. - što su srbijanska vlast i njena propagandna sredstva koja se lažno predstavljaju kao mediji često pominjali kao opravdanje „dešava se“ – na optuženičkoj klupi se našlo 59 ljudi, a proces ima podršku iz samog vrha države. Samo u Srbiji politički i državni vrh ponaša se sasvim suprotno.
U međuvremenu, od novosadske tragedije naovamo, obrušilo se bar deset plafona u raznim sveže renoviranim objektima škola i domova zdravlja u Srbiji. Srećom, epilog je samo nekoliko lakših povreda. Otkriveno je da je i nova železnička stanica u Beogradu potencijalna opasnost, jer zbog težine četvorostruko više izgrađenih komercijalnih sadržaja u odnosu na dozvoljeno projektom – pucaju noseći stubovi nad peronima. Zapažena su i oštećenja na infrastrukturnim objektima novootvorene brze pruge ka Subotici; konstatovano i da je pruga puštena u rad, a da je većina zgrada stanica na trasi nebezbedna. I tako redom.
Možda bi se neupućeni čitalac prevario da pomisli da je neko odgovarao bar zbog nekog od tih propusta, upravo posle strašnog iskustva iz Novog Sada. Ne, niko. Umesto otklanjanja, „feleri“ se zamazuju da ne budu vidljivi. I na već pomenutoj stanici u „Prokopu“, ali i na tunelima (na političku silu u saobraćaj puštene) deonice auto-puta do Požege – gde su, dok drugi problemi nisu zaokupili javnost, instalirane stalne ekipe hitne pomoći i vatrogasaca, da zamažu oči.
Najnoviji slučaj neznanja, ošljarstva ali i moguće korupcije, desio se nedavno kod Centra izvrsnosti u Kragujevcu. Srećom, obrušavanje puta prošlo je bez žrtava, jer još nije otvoren. Navodno, započeta je istraga, ali, javnost u Srbiji je opravdano sumnjičava u pogledu njenog epiloga. Jer, u Srbiji se godinama ništa ne radi, a da nije pod direktnim učešćem ili bar kontrolom ljudi iz vladajuće stranke. U tome skoro po pravilu ima kršenja zakona, ali nikad niko nije odgovarao, sem u nekoliko slučajeva kada je zbog velikog uznemirenja javnosti bilo nužno „podmetnuti“ žrtvu – koja je za to dobro nagrađena.
<h2>Šta će se još srušiti?</h2>
I nisu samo to razlozi zbog kojih se u javnosti sve otvorenije i hrabrije uz nazive Srpske napredne stranke i Socijalističke partije Srbije upotrebljava akronim OKG (organizovana kriminalna grupa). Treba da se setimo noćnog „krečenja“ prostorija Državne lutrije u režiji naglo afirmisanog beogradskog advokata, koga ćemo kasnije još jednom pomenuti. Pa da se prisetimo slučaja Koluvija i „Jovanica“, sa silnom drogom, čiji je epilog takav da se policajci koji su sve otkrili sada proganjaju, a glavni kriminalni akter sa slobode svima smeje i „podbada“. Ili, kad smo kod slobode – kada je kum predsednika države i direktor „Elektromreže“ iz 2012, a sad „uspešni biznismen“ – moguće pijan i drogiran - slupao „meklaren“ i povredio dve osobe, što je zataškavano, a na kraju je slučaj tiho zastareo. Da dalje ne pišemo.
Znajući sve to, znajući kako se u Srbiji dobijaju poslovi – jer to više i nije tajna, znajući da se „leks specijalisi“ donose zloupotrebom skupštinske većine zarad privatnih finansijskih interesa... nekako je logično da običan narod strahuje šta će još da se obruši od onoga šta su gradili naprednjaci i ortaci u ovih 13 godina nekontrolisanog uživanja vlasti. I sve češće i glasnije ukazuje se da je prvo šta su naprednjaci srušili – država i sistem.
A i za to je primera na svakom koraku. Najnoviji je slučaj kada je ministar kulture Nikola Selaković, u svojstvu osumnjičenog, dobio poziv Tužilaštva za organizovani kriminal (TOK) na saslušanje zbog „Generalštaba“. U čijem je slučaju, izgleda, kraći spisak zakona koji nisu prekršeni, od onih koji jesu - sve da bi se zetu Donalda Trampa namestio posao na najatraktivnijoj lokaciji u centru Beograda. I to posao za koji je dokazano da će Srbija biti u debelom minusu, dok bi Džared Kušner ostvario ogromnu dobit.
Uglavnom, Selaković (inače, ministar pravde u vreme imenovanja tih tužilaca) se najpre nije odazvao na poziv – uz salvu uvreda na račun TOK i besprizornu kampanju iz onoga što se u Srbiji na žalost zove medijima – a onda je po završetku radnog vremena otišao u TOK, tek da bi mogao da ponovo u stilu Aleksandra Vučića izvređa tužioce kako „ne rade“, da im preti kako će „oni njih hapsiti“ i da „objasni“ kako on nije meta, već sam Vučić. Uz njega je bio već pomenuti noćni moler Državne lutrije, advokat Vladimir Đukanović, koji je – gle čuda – zastupao sve dosad za nešto optužene partijske drugove, i kojima se procesi nikad nisu završili ili se nisu završili osudom.
Stvari su se uozbiljile, a strasti splasnule, kada je TOK izdao nalog za privođenje Selakovića. Tada je očigledno procenjeno da je bolje da se odazove na poziv. Јer, ako bi SNS dopustio da ga policija privede to bi bio krah za organizaciju kojoj je modus vivendi da čuva svoje članove šta god uradili, a ako bi odbila da to učini usledio bi potpuni društveno-politički kolaps srpskog društva, jer policija ne radi posao zbog kog postoji.&nbsp;
Najzad, šteta i ne mora da bude prevelika, jer ministar može da se pozove na imunitet, a baražna vatra iz onoga što se zove medijima lako će u tom slučaju „pokriti“ glasove onih koji bi u tome pronašli krivicu. Svojevrsdnu generalnu probu imali smo ovih dana, kada je „glavnoj urednici“ veb-sajta nekad uglednih dnevnih novina iz doba SFRJ odrezana prvostepena kazna od godinu dana zabrane obavljanja te delatnosti, zbog uvrede advokata Zdenka Tomanovića. Iz svih „oružja“ udarilo je po „sudijama – blokaderima“, javilo se i Ministarstvo informisanja i telekomunikacija tvrdnjom da je „jasno i nedvosmisleno“ reč o „političkoj presudi i otetom pravosuđu“, a čak je i Sandra Božić, potpredsednica vojvođanske vlade, ispalila optužbe iz svih cevi.
No, već samim pozivom na saslušanje ozbiljno je ugrožena doskora nedodiriva naprednjačka organizacija, pa se brže-bolje pristupilo još jednom „demokratskom nasilju“ u Skupštini. Predložene su hitne izmene Zakona, kojima bi se TOK ukinuo kao „nepotreban“, zajedno sa Tužilaštvom za ratne zločine. I sve tužilačke stvari poverile podobnom tužioicu, baš kako je nedavno učinjeno u slučaju nedovoljno lojalnih policijskih jedinica.
<h2>Izborno nasilje&nbsp;</h2>
Nasilje u Skupštini nije jedino ovih dana. Bilo ga je, u svakoj mogućoj formi, na nedavno održanim lokalnim izborima u tri srpske opštine. Glasanje u Mionici, Negotinu i Sečnju više je ličilo na ratno stanje ili okupaciju, nego na demokratski proces. Ta tri mesta bila su „okupirana“ aktivistima vladajuće stranke iz cele Srbije, a oni odavno državne resurse koriste kao lične, pa su tu bila i vozila javnih preduzeća i vozila bez tablica. Iz njih su izvirivali revnosni „zupčanici sistema“ sa biračkim spiskovima, koji, jasno je, ne mogu da budu u legalnom posedu nikome sem članovima biračkih odbora.&nbsp;
Sa druge strane, članovi posmatračkih misija nisu smeli ni da izvire iz svojih vozila, od nasilnika koji su ih u tome sprečavali i fizički. Policija – sada već tradicionalno – nije reagovala, pa je većina posmatračkih misija obustavila rad usred izbornog dana. Sada bez ikakvog skrivanja, kroz ova tri mesta defilovali su banditi maskirani fantomkama, koje se policija pravila da ne vidi. Valjda im je svrha bila da podsete birače u tri opštine na tri kraja države da će kamere ono malo nezavisnih medija i posmatrači otići, a da onda ostaju na milost i nemilost bitangama svake fele. Onima koje je režim pustio s lanca pre godinu dana, kad građani nisu prihvatili objašnjenje da se padovi nadstrešnica dešavaju svuda.
Istini za volju, neki su batinaši ili oni sa spiskovima i bili „privođeni“ u maricu, kada su policajci baš bili primorani na to. Ali su se kasnije pojavili snimci s maricama koje odlaze, pa „iza ćoška“ puštaju privedene da se presele u partijska vozila koja su ih dalje sklanjala sa „mesta zločina“. Uz pritiske i ucene birača, uz „bugarski voz“ i Vučićeve optužbe da su „oni“ (to su kritičari režima, politički protivnici, ukratko, svi koji nisu pod njegovom kontrolom) imali batinaše – rezultat izbora je unapred bio jasan.&nbsp;
Primetiće neko da rezultat izbora u tri opštine, od 174 jedinice lokalne samouprave koliko ih u Srbiji ima, i nije preterano bitan, a posebno ne vredan tolikog angažovanja resursa i stvaranja atmosfere ratnog stanja. Da, to je tako u demokratskim i uređenim državama: Srbija, na žalost, već desetak godina nije demokratska i uređena, ni u najslobodnijoj interpretaciji; a od pada nadstrešnice, po svim parametrima, pokazuje se da nije zaista ni država.
Evo jedne ilustracije toj tvrdnji u prilog: odmah posle izbora izašao je formalni šef naprednjaka, doskorašnji gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević, da proklamuje pobedu nad „blokaderima“ i svoje zadovoljstvo. Iza njega su, očigledno namerno, bili i friško optuženi i pravosuđu nedostupni ministar kulture Selaković i jedan „student“ iz „Ćacilenda“ koji se nekoliko dana ranije „proslavio“ pretnjom klanjem jednoj poslanici republičkog parlamenta. Tek da se pokažu snaga i nedodirivost, odnosno, da se ponajviše uputi poruka svom načetom članstvu da stranka stoji iza svakog čoveka, šta god radio, i da joj niko ne može ništa.
Doduše, i naprednjaci i srpska javnost su svesni da kada se izvuče jedna cigla iz tog zida mafijaške organizovanosti – pada ceo zid postavljen na principima omerte. Čuvaju se i osvedočeni kriminalci poput Radojičića i Veselinovića, bez obzira na cenu koju država može da plati zbog toga, dok „padaju“ samo oni koji izdaju, iznevere ili budu manja šteta u zaštiti kriminalnog interesa, kao Belivuk na primer. A izgleda da je previše para i poslova u igri, čim postoji spremnost vrha SNS da stanje u društvu zateže do tanke ivice građanskog rata.
Najzad, time što vladajuća kamarila u Srbiji ne daje odgovorne ni za novosadsku tragediju, ni za čitav niz drugih nesreća, promašaja, bačenog ili zloupotrebljenog novca i drugih krivičnih dela – za mnoge analitičare predstavlja najbolji dokaz da odgovornost za sve ide do samog vrha Srbije, odnosno - do braće Vučić.

Srbijanski Dan mrmota

„Quod ab initio vitiosum est, non producit effectum“ – zapisali su još starorimski pravnici. Veliki Valtazar Bogišić, tvorac crnogorskog „Opšteg imovinskog zakonika“, jedinog građansko-pravnog propisa na ovim prostorima koji nije prost prevod odgovarajućeg dokumenta neke velike sile, latinsku je sentencu formulisao u svima razumljivo „Što se grbo rodi, vrijeme ne ispravi“.&nbsp;
Grbo se rodio i pokušaj Srbije da ima more. Ako ne računamo situaciju da je prvo more pobeglo od Srbije još mnogo pre njenog nastanka – Panonsko more – naredni pokušaj Srbije da ima more zbio se u vreme cara Dušana. Velika ranosrednjovekovna država obuhvatala je skoro ceo Balkan s odgovarajućom morskom vodom, i bila naseljena mnogim narodima, među kojima su tadašnji Srbi (Raščani) bili među najmalobrojnijim. Ta je država propala posle kratkog trajanja u praksi, ali je ostala da živi u šovinističkim mozgovima velikodržavnih ambicija do danas.
Opet nešto moramo da ne-računamo. Dok je Srbija bila Smederevski sandžak Osmanskog carstva, imala je more. Ne jedno, već nekoliko mora. Ali, ni jedno nije bilo srpsko, već Sultanovo. Kao i Srbi. Pa se to ne računa; najzad, ni jedan nedovoljno slavan period srpske istorije ne sme u istoriji ni da prenoći, kamo li da ostane i da se „računa“.
Tričavih pet vekova kasnije, Srbija je opet pokušala da ima more. Osmansko carstvo se raspadalo, posle samo nešto više od 600 godina postojanja (srpsko je trajalo čak devet godina!), pa je svaka balkanska državica poskočila da otrgne koje parče. Srbija se dokopala Drača, i imala more celih četiri meseca: od kraja novembra 1912, do aprila 1913. &nbsp;
A onda, pet godina kasnije, more se ukazalo kao realna šansa. Formirana je Kraljevina SHS, u koje su Kraljevina Crna Gora (ne baš svojom voljom) i Država Slovenaca, Hrvata i Srba (današnje – skoro - Slovenija, Hrvatska i BiH) unele i more. Ali, avaj: ti koji su uneli more u zajedničku državu držali su da je to ulog jednak srpskim planinama i rekama – dakle, zajednički – dok je za drugu stranu sve to bio zasluženi ratni plen. I tako su Srbi imali more, kao što su imali i sve ostale priznate i nepriznate narode od početka kljakave kraljevine, skoro 22 godine. Ko zna šta bi bilo, da velika tragedija svetskog rata nije rasparčala i tu, unutrašnjim mržnjama i nezadovoljstvom onih koji su bili pasivni subjekti srpskog posedovanja, već nagriženu državu.
Naredni pokušaj da more bude zajedničko takođe se završio katastrofom: Srbima su more „oteli“ oni koji i izlaze na more, i čije je i bilo to more uneto u zajedničku državu, tad bratstvo-jedinstvenu SFRJ. Pokušalo se devedesetih da se spasi što se spasiti može, da se zadrže bar „srpski Dubrovnik“ i „srpska Crna Gora“, sa sve pripadajućom slanom vodom, ali avaj: ni Hrvati ni Crnogorci se s time nikako nisu slagali. Onda je proklete 2006. zakucan poslednji ekser u kovčeg prirodnog hegemonističkog prava Srba: „otcepila“ se Crna Gora.
I upravo je u vreme uspešnog crnogorskog referenduma za obnovu državne nezavisnosti Aleksandar Vučić, tada još revnosni Šešeljev radikal, poručio da je crnogorska nezavisnost samo privremena. Što će reći, i da je period Srbije bez mora privremeno stanje.
Od momenta kada je postao potpredsednik srpske vlade, pa do dana današnjeg, Vučić je pozivao građane Srbije da ne letuju na „hrvatskom moru“. Crnogorsko more nije pominjao, a ovih smo dana saznali i zbog čega.
„Lakše bismo odgovorili da imamo more. Zato nemamo more, zato su odvojili Crnu Goru od Srbije, zato Pašiću nisu dali izlaz na more, iako se borio svim srcem“, rekao je Vučić za nešto što se zove medijem u Srbiji.
Dakle, tradicionalna belosvetska zavera protiv Srbije u svim epohama postojanja Planete je dala efekta. Posle onolikih klipova u točkove, ubacivali su nam i klipove u peraja, a od srpskog naroda je i ta istina skrivana. Eh, da Srbija ima more, gde bi joj kraj bio?&nbsp;
Ne bi bilo ni korupcije, ni rasprodaje prirodnih resursa, ni nerešenih ubistava političkih protivnika; ne bi bilo ni rušenja nadstrešnice, ni izbegavanja odgovornosti za to; ne bi se kršio zakon da bi se omogućilo rušenje „Jugoslavije“ ili „Generalštaba“; ne bi se zidali najveći zagađivači u plodnoj ravnici Vojvodine, dočim bi tamošnji veliki gradovi zasigurno imali pitku vodu; ne bi se noću rušilo u Savamali, ne bi niko tražio dva minuta snimka s naplatne rampe, niko ne bi pitao da li je zaista bio pijan pilot srušenog helikoptera; ne bi kriminalci mleli ljude, ne bi „navijači“ divljali, ne bi maskirane barabe „menjale“ policiju u uniformama...&nbsp;
Da ima mora, mislite da bi se osetilo što su nekompetentni duduci i vlasnici pečenjara uništili sistem Elektroprivrede Srbije? Eh, da je mora, ne bi Kinezi u njihovim proizvodnim otrovima zagađenoj Istočnoj Srbiji imali, maltene, svoju državu. Da ima mora, ne bi Kinezi i Rusi iznosili srpsko zlato i druge rude uz simboličnu nadoknadu. Uz more, kako bi Rusi držali špijunski centar u Nišu i kako bi dirigovali srpskim „političarima“ kao pačjom školom? Da ima mora, „Ćacilend“ bi mogao da se baškari i na plaži. Sve to, i još svašta. Samo zbog nemanja mora.
Čak je i onaj kanal Moravom do Egeja ostao negde u brojnim radikalskim planovima kojih je toliko bilo da su, jamačno, neki prosto zaboravljani, a kako bi tek Srbija odgovorila da bar do mora može Moravom. Odgovor bi, ima li mesta sumnji, bio moćan.&nbsp;
I da ne pominjemo Kosovo, tu rak-ranu srpske stvarnosti od Nikolaja Velimirovića naovamo, Kosovo kojeg je Srbija istorijski „imala“ još kraće nego more, ali ga sada zasigurno nema – zato što nema more. Dobro, ima Matiju Bećkovića, i to je nešto.
Na more, koje su im zlikovci uzeli, Srbi, dabome, imaju svako pravo. Kao i na Crnu Goru koja je, kao što je opštepoznato, srpska država, a Crnogorci ne postoje, i svako ko drugačije kaže je Milogorac i kopile iz Titovog Jajca. Poznata je ta doktrina iz „Načertanijem“ zagađenog srpskog uma, koja, opet, postaje sve glasnija kako ovovremena, aktuelna, živuća država Srbija zbog svoje nesposobne i zapadnoazijskim bezbednosnim službama instruisane vlasti doživi kakav politički poraz.
Ruku na srce, imaju Srbi pravo i na grčko more, što zbog Krfa i Soluna, što zbog pokojnog jagodinskog siledžije Palme koji je dobio „srpsko parče“ plaže za „plićak – kolo“ u Paraliji. Muka je, međutim, što je Grčka em daleko, em vojno i politički kudikamo moćnija, pa bi ćar pojeo vajdu. Ne računamo nedavno na društvenim mrežama lansiranu tezu da Srbija, iz nepoznatih razloga, ima pravo na – recimo, autor nije tačno zapamtio - četvrtinu Krita: fantazije u stilu Deretića ipak nisu postale zvanični stav Beograda. Još.
Više je nego zanimljiva ta potreba da se umesto u stvarnosti živi u kompleksima i izmišljenoj istoriji upodobljenoj da opravda svako bivše i buduće nepočinstvo. Nesrećni zbog onog što nemaju i što nije njihovo, zanemaruju ono šta imaju i šta propada jer je tuđe slađe. Ali, to je već stvar one grane medicine koja se bavi psihičkim zdravljem, i, u nekim slučajevima, krivičnog prava.
Ono o čemu može jedan medijski tekst da raspravlja je pitanje niza političkih i ekonomskih neuspeha današnje srbijanske vlasti, koji se maskiraju aktuelizovanjem davno sklonjenih pitanja iz prošlosti ili buđenjem tek zakopanih aveti balkanskih mržnji i sukoba. Nemoć Srbije da se uobroči u sopstveni guber i dvorište, koje u mnogim njenim delovima danas zvrji avetinjski prazno, problem je za komšije koje „imaju more“ ili već nešto što vazda nezasitim radikalima treba. Ali, čini se još više, to je problem za samu Srbiju, koja odbija i izbegava napredak i sreću, jureći rep sopstvenih fantazija i slobodnom rukom pisanih hegemonističkih noćnih polucija.
„Nihil est in intellectu, quod antea non fuerit in sensu“, napisao je odavno Džon Lok. „Nema ničega u intelektu što pre toga nije bilo u čulima“. I možda baš to pokazuje problem s intelektom, ne samo u današnjoj Srbiji već i u nekim drugim državama uspostavljenim na ovom zlosrećnom parčetu Raja – jer im kroz čula nije prošla istina i stvarnost, već frustracijama pogurana izmišljotina, što neverovatnija to za primaoca stvarnija.
Tako i ova priča o moru: mora da prođe kroz čula, kakva-takva, da bi mogla da bude predstavljena kao noćna mora i razlog nekih budućih neuspeha. Ali, noćne more se često završe enurezom. Mislite o tome, Vrhovni komandante.

More i noćne more

Reakcija zaista pravih navijača, koji nijesu skupina za realizaciju određenih politika, crnogorskih navijača, je bila na svom mjestu i u pravom momentu i na najbolji mogući način odgovorila na provokacije, sve drugo bi bilo pogrešno – rekao je u emisiji Na kraju dana, na Televiziji E, pravnik i novinar Nebojša Vučinić.
Utakmicu Crna Gora – Hrvatska, osim dobre igre i sportskog i fer ponašanja igrača obje reprezentacije, obilježile su i poruke hrvatskih navijača – ubij Srbina i za dom spremni.
Nije siguran, kaže Vučinić, da su to navijači, jer su prestali to da budu početkom devedesetih godina prošlog vijeka, kada su, kako kaže, iskorišteni u političke svrhe.
– Od tada su sredstvo realizacije nekih politika, nažalost onih pravih navijača kojih je sve manje na sportskim borilištima, iako sport u stvari i postoji zbog njih. Meni to prilično zaista liči na devedesete kada je sve počelo i ja se još sjećam onih scena sa Maksimira, pamtim to i mnogo, mnogo sličnih scena sa drugih sportskih borilišta na prostorima bivše Jugoslavije. Po meni to nijesu navijači, oni su samo skupine ljudi koji predstavljaju sredstvo realizacije određenih politika – rekao je Vučinić.
Kaže da mu je žao što su utakmice između reprezentacija država koje su nekad dijelile istu državu proglašene utakmicama visokog rizika, ali ako su postojala operativna saznanja, dodaje on, da može doći do incidenata, onda je policija zatajila jer su hrvatski navijači napadnuti noć prije utakmice.
Ističe da su brojni komentatori i analitičari iz Hrvatske oduševljeni crnogorskim navijačima, dok se veliki broj njegovih prijatelja iz Hrvatske, kako kaže, stidi zbog postupka hrvatskih navijača.
– Nijesu oni to slučajno uradili, jer kad su u pitanju dvije skupine tih mangupa sa tribina, rado koristim onu Krležinu sentencu koju ne bih ponavljao u programu jer sadrži termine koji nijesu za program, ali reakcija zaista pravih navijača je bila na svom mjestu i u pravom momentu i na najbolji mogući način odgovorila na provokacije, sve drugo bi bilo pogrešno – zaključio je Vučinić.
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 56.25%;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fwww.youtube.com%2Fwatch%3Fv%3DBOQwqvF4c8E&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div>

Portal ETV

Vučinić: Današnji navijači su obično sredstvo realizacije nekih politika

Moral je čudna kategorija: rastegljiv je po željama, različito se tumači u zavisnosti s koje ste strane (ne)moralne činidbe, i vrlo prilagodljiv individualnim potrebama.&nbsp;
Teško ćete naići na nekog ko će za sebe reći da je nemoralan. Najveći kriminalci i ubice nose najveće verske simbole i tetovirani su njima, jer moral izjednačavaju sa religijskim zakonima. Prijateljice noći sebe smatraju moralnima, jer ne lažu i ne varaju: kod njih je koliko para, toliko „muzike“. Idealni vernik sebe doživljava visokomoralnim jer redovno odlazi u crkvu i ljubi popu ruku, iako tuče ženu, zanemaruje roditelje, podvaljuje „duhovnom ocu“ – kumu, a možda i odlazi u krevet sa kumom. I tako redom.
Moral je, po školskoj definiciji, „skup pravila ponašanja, principa i vrednosti koji su prihvaćeni u određenoj društvenoj grupi ili od strane pojedinca“. Aristotel kaže: „Onaj ko ne može da živi u zajednici ili kome ništa nije potrebno, jer je sam sebi dovoljan, nije deo države te je ili zver ili bog“. Ti su časovi, međutim, bar na prostorima Zapadnog Balkana, ili preskočeni ili su ostali na teorijskom delu.
Uoči godišnjice novosadske tragedije, predsednik Srbije se skrušeno izvinio u još jednom od nebrojenih TV-obraćanja. Neuobičajeno – proglašen je i Dan žalosti, godinu dana posle tragedije. To, na primer, nije učinjeno za godišnjicu tragedija u „Ribnikaru“, Duboni i Orašju, iako je u tim zločinima bilo više žrtava. Cinici će reći da su naprednjaci sa svime ostalim u Srbiji, uspeli da unište, obesmisle i opogane i institut dana žalosti.
No, ako je u izvinjenju Aleksandra Vučića uopšte bilo iskrenosti, ako to nije bio samo pokušaj podizanja rejtinga, već neki tračak ljudskosti iz crne radikalske duše, trajalo je taman koliko i čitanje sa telepromptera. Jer, njegovu ličnu monstruoznost saopštenu uoči skupa povodom godišnjice tragedije, rečima „šta je to u subotu (1. novembra, prim. aut.) u Novom Sadu, je l’ neka utakmica“ odmah posle „izvinjenja“ smenila je monstruoznost njegovih pristalica na dugme.
Očajna majka mladića koji je stradao pod betonom novosadske nadstrešnice, neznajući ni posle godinu dana ko je odgovoran za smrt njenog deteta i još 15 drugih ljudi, odlučila se za štrajk glađu pred Skupštinom Srbije. Ali, avaj: pred Dijanom Hrkom i njenim suzama isprečilo se najveće nehigijensko naselje u Evropi dopunjeno poslušnim članovima srbijanske vladajuće partije. I pojačano jakim ozvučenjem.
Ima stara ruska poslovica: „Ko nema stida, ne brine ga sramota“. Baš tako su bestidnici iz političke organizacije koju sve češće i domaća javnost i svetski uglednici izjednačavaju sa mafijaškom, beskrupulozne interesdžije neopterećene sramotom, na suze i bol jedne očajne majke odgovorili glasnom muzikom, veseljem i igrom.&nbsp;
Činjenica da je svirala i četnička „Morem plovi jedna mala barka“ (još jedna u nizu revizionističkih halucinacija), sa stihom „pošla majka da potraži sina“, posebno je zabolela ne samo Dijanu Hrka, već svakog s imalo empatije. Dijani su, uz te stihove, iz „Ćacilenda“ pokazivali i srednji prst. A to je, setićemo se, bio „simbol“ kojim su naprdnjaci odgovorili na crvenu šaku s početka protesta.
&nbsp;ČISTO ZLO
&nbsp;Za deo horde iz nehigijenskog šatorskog naselja možda postoji objašnjenje: najzad, među stanovnicima „Ćacilenda“ su zahvaljujući društvenim mrežama detektovane desetine ozbiljnih kriminalaca, pa i oni s više od 15 godina robije zbog ubistava. Od tog izopačenog psihičkog sklopa, od dvonožaca bez ikakvih moralnih uzusa, ništa drugačije se ne može ni očekivati. Možda samo nešto još gore.
Ono šta, međutim, pokazuje grupisanje režima u nužnosti da se sačuvaju mafijaške i korupcionaške privilegije su – zaposleni iz lokalne uprave i javnih preduzeća, koji su došli kao pojačanje „Ćacilendu“. Neke naoko neprimetne majke, neke mile kuvarice iz osnovnih škola, neke ljubazne službenice, opštinski radnici... transformisani u zveri. Urlaju „pošla majka da potraži sina“ ženi koja je skupila hrabrost da ispriča i kako je izgledao njen susret s uništenim, smrvljenim telom svog deteta, prilikom identifikacije. Nešto stravično za pročitati i čuti, nezamislivo kako je za videti i doživeti.
To nije politika. Nije zaštita stranke i privilegija. To nije ni nemoral. To je čisto, nepatvoreno zlo. To su jednostavno zli, izopačeni ljudi.&nbsp;
Uostalom, već u prvom narednom TV nastupu, kod Milomira Marića (sada na TV Prva, jer TV „Hepi“ odnedavno nije dovoljno lojalna), Vučić je za protest i štrajk Dijane Hrka optužio ambasadu SAD. To je već omiljeni radikalski manevar, u momentima kada se podrška nezaustavivo krnji i među lojalistima.
I nije to prvi put poslednjih godina da deo stanovnika Srbije pokazuje da izopačenost nema donju granicu.
Nije bilo tako davno kada su proglasili za pijanicu pilota helikoptera s bebom, koji se srušio zbog potrebe frustriranih političara da se slikaju i promovišu, i svi iz helikoptera poginuli. Čudila se Srbija kako to kolege stradalog radnika „Krušika“ pljuju i vređaju njegovu porodicu koja je samo tražila da se utvrdi odgovornost za pogibiju, a u toj je fabrici svako malo neka nesreća i skoro svaki zaposleni s glavom u torbi.
Ili, da se zapitamo, otkud onoliki muškarci koji podržavaju seksualnog predatora Jutku, koji im je pipao, štipao i na mnogo gore načine spopadao žene, sestre i ćerke, a protiv jedine žene koja je digla glas zbog toga? Najzad, u moru sličnih primera, da završimo pitanjem kakvi su to ljudi koji se automobilom zalete u kolonu mladih koji protestuju, a predsednik države, „najbolji student prava ikad“, smatra da je to u redu jer vozači imaju pravo da voze ulicom.
I kada se to tako pobrojano sagleda, postaje jasno da je Srbiji kudikamo manji problem što su joj uništeni pravosudni sistem i policija, koji poodavno služe samo održavanju režima, od toga što je uništen moral. Što više nema razlikovanja dobrog i lošeg. Što je skoro opštepihvaćeno uverenje da je sve dopušteno, ako je u ličnu korist.
&nbsp;UNIŠTENI LJUDI
&nbsp;Kako se srpsko društvo više polarizuje i kako postaje jasno da režim još nije bivši, a njegovi prvoborci već u bukagijama samo zato što je pobunjeni narod i dalje bezglav i nedovoljno artikulisan – otimačina ono malo neotetog se intenzivira. Najnovija je vest da su se čak i suvlasnici opskurnog i malotiražnog tabloida „Srpski telegraf“ Milan Lađević i Saša Milovanović „ogrebali“ za atraktivnu građevinsku parcelu u Rakovici, plativši je 1.300.000 eura. Pare za taj „biznis poduhvat“ sigurno nisu zaradili od prodaje novina, a nije poznato da su se bavili bilo kojim drugim poslom.
Od ove je važnija vest da Vlada Srbije ignoriše čak i sudske postupke povedene zbog zloupotreba oko srušene zgrade Generalštaba, i prostora kojim Vučić namerava da preko Džareda Kušnera „kupi“ Donalda Trampa. Kako bi se sve ubrzalo, i bez javne rasprave, Leks specijalis se našao pred poslanicima Skupštine u kojoj SNS sa saveznicima ima većinu – u nedelju.
Baš uoči saopštavanja odluke Vlade Švedske da obustavi deo finansijske pomoći državnim institucijama Srbije i sredstva preusmeri na jačanje civilnog društva, jer je „razvoj u Srbiji išao u pogrešnom pravcu – od rastuće korupcije do nepoštovanja principa vladavine prava“.
Već je opšte mesto činjenica da će Srbiji biti potrebne bar tri generacije da se oporavi od produžene vlasti udruženog zločinačkog poduhvata, od 1988. do danas. Problem je dublji od uništene države, privrede, institucija... Uništeni su ljudi. Fantazijama, izmišljenom istorijom, izgubljenim moralnim vrednostima i hegemonizmom zatrovane su i te generacije od kojih se sada očekuje da popravljaju Srbiju.&nbsp;
Najzad, uoči 1. novembra, uboden je i glogov kolac u srce poslednje kulturne manifestacije u Srbiji koja je koliko-toliko preživljavala naprednjačku potrebu da sve opogane i unište. Posle FEST-a, BEMUS-a, Narodnog pozorišta, BITEF-a, Nišvila, Gitarijade u Zaječaru... uništen je Sajam knjiga. Kultnu manifestaciju u regionu su zbog odbijanja da se termin održavanja pomeri da ne zahvata 1. novembar bojkotovali mnogi izdavači, a ostali su uprkos pretnjama odlučili da zatvore štandove na taj dan.
Dobro, ne svi. Bio je otvoren štand koji je izlagao haškog osuđenika Vojislava Šešelja i njegova (ne)dela. Neki vele da je propast Sajma upravo počela kada se na njemu pojavio Šešelj, kome su onda masovno pritrčavala deca da se fotografišu. Tešio se i pisac ovih redova da deca trče i da se slikaju sa majmunima u zoološkom vrtu... dok ta ista deca nisu počela da troprstare, zakukavaju o Kosovu i ispredaju bajke Milića od Mačve o prapotopskom poreklu nebeskog naroda. To bi, svakako, mogao da bude prilog tvrdnji da su i buduće generacije, koje bi trebalo da leče Srbiju, moralno upropašćene.
Do „vojvode“ s pečatom državne bezbednosti ove godine dopuzali su i lideri velikosrpske iredente iz Crne Gore. Neki su to šaljivo prokomentarisali rečima da su do amorfne mase prišli ljigavci, pa se očekuje hemijska reakcija. Snishodljivo poklonjenje Kneževića, Dajkovića i još nekih pokazalo je da nemoral i izopačenost nisu vezani za današnju Srbiju, već za hegemonističku fantaziju „Srpski svet“, koja još živi samo u mašti ortodoksnih šovinista i prilici da se predsednik Srbije još koji put džabe napije na istoimenoj vinskoj manifestaciji.

Od izvinjenja do uništenja

Kakvo je to pomirenje, u kom jedna strana treba da se liši istine, da bi druga strana svoje laži i zablude mogla da proglasi za istinu?
Kakvo je to pomirenje, kada se očekuje da se jedna strana odrekne antifašizma, da bi biološki ili ideološki naslednici fašizma mogli da uživaju u paralelnoj realnosti samoobmane i aboliciji svojih predaka i njihovih zločina?
Kakvo je to pomirenje, po čijim se “pravilima” ima zaboraviti izdaja i prodaja države i nacije, zarad konvalidiranja zločina, izdaje, pravnog nasilja i gubljenja državno-pravne samostalnosti, o čemu su i stvarnost i istorija odavno dali ocenu?
Kakvo je to pomirenje, u kom jedna strana mora da pristane da bude sluga, da bi druga strana mogla da i dalje bude sluga? I kada je podaništvo postalo vrlina, da bi uopšte moglo da bude tema pomirenja?
Kakvo je to pomirenje, koje od prvih traži da se svaki junak, vojskovođa, pisac, pesnik, slikar, pevač, sportista, novinar… zaboravi ili zanemari, da bi ustupio mesto u pamćenju nekim opskurnim likovima bez ikakvih ličnih i profesionalnih kvaliteta i dostignuća, s jedinim “kvalitetom” – da su drugi?
Kakvo je to pomirenje, dođavola, kad jedna strana mora da prihvati stalno poništavanje i unižavanje države, a druga ne želi i ne prihvata da se odrekne ničega destruktivnog, antievropskog, podaničkog?
Kakvo je to pomirenje, da se ljudskost, saosećanje, kajanje, realnost, dobronamernost, humanost, dobrosusedstvo… jedne strane mora poništiti, da bi kompleksi, mitomanija, frustracije, integrisano zlo ili genetska izopačenost druge strane mogli da budu spokojni?
Kakvo je to pomirenje, kada jedna strana mora da prihvati uništavanje spomenika onih koji su državu gradili, razvijali i spašavali, i svih uspomena na njih, da bi druga strana mogla nesmetano da diže spomenike zločincima, ubicama, uništiteljima države i drugih Naroda i izmišlja njihovu slavu i “svetost”?
Kakvo je to pomirenje, zaboga, ako prva strana mora da bespogovorno prihvati da joj druga otme sve šta želi, a ono šta ne želi, da uništi, opogani ili denuncira?
Kakvo je to pomirenje, po čijim pravilima jedna strana treba da ćuti i trpi bahate, nedozrele, frustracijama gonjene poteze druge strane, koja, opet, može da divlja bez kontrole, uništava državu, privredu, resurse, poredak i čini sve da država bude pripojena drugoj ili bar pod njenim starateljstvom?
Kakvo je to pomirenje, kad jedna strana mora da prihvati da su moralni i fizički patuljci u stvari visokoetični i prečasni dvometraši, kako svoje istaknute “prvake” vidi ili predstavlja zaslepljena druga strana?
Kakvo je to pomirenje, u kome jedna strana ne sme ni da kritikuje drugu, dok druga i može i treba da proganja i kinji prvu, bez obzira na zakon i pravdu?
Kakvo je to pomirenje, u kome ubica postaje jednak ubijenom, u kome silovatelj biva izjednačen sa humanistom, u kome se jednako slave zločinac i heroj, u kome moral, plemenitost, čast, principijelnost, vrlina… dolaze na istu ravan sa moralnim nihilizmom i etičkim relativizmom?
Kakvo je to pomirenje, kada jedna strana treba da prihvati da je verske vođe druge strane negiraju, vređaju, ponižavaju, odbacuju, a državu koja im je zajednička tretiraju tek kao privremeno otuđeni deo druge države – čemu sve druga strana tercira?
Kakvo je to pomirenje, gde laž, izdaja, zabluda, frizirana istorija, nasilje, bezobrazluk, bahatost, primitivizam… moraju da budu prihvaćeni, jer to onda drugoj strani otvara mogućnost za ostvarenje njenih (u najvećem broju nečasnih) ciljeva?
Kakvo je to pomirenje, koje od pobednika traži da priznaju poraz, da bi poraženi mogli da se proglase za pobednika?

Pomirenje, i po babu i po stričevima

To što Specijalno državno tužilaštvo želi da sasluša novinare u sklopu njihove posljednje akcije opasno zadire u slobodu medija i samu suštinu demokratije, ocijenili su pravnici u razgovoru za Televiziju E.
<h2>Upiti bez odgovora</h2>
Brojni su upiti Televizije E ostali bez odgovora Specijalnog državnog tužilaštva, kao i drugih tužilačkih organa, na pitanja od javnog interesa. No, čini se da samo jedan medij može doći do brzih odgovora, pa čak i do tužilačkih spisa. Međutim, ukoliko se, kako je i u prirodi novinarskog posla, dođe do informacija koje kompromituju vlast, otkrivaju zloupotrebe institucija, to se, prema novim tumačenjima, može kvalifikovati kao narušavanje ustavnog uređenja. Zato će, kako je kazao portparol Specijalnog tužilaštva Vukas Radonjić za, dakako, Vijesti – urednici nekih medija biti saslušani, kao svjedoci. 
- Ja ću pobrojati najuobičajnija djela iz te grupe. Na primjer, ubistvo najviših državnih predstavnika, pozivanje na njihovo ubistvo, terorizam, sabotaža, sprječavanje službenog lica u vršenju službene radnje, veleizdaja, odavanje službene tajne. To su krivična djela koja mogu dovesti do poremećaja ustavnog uređenja. Ovo što imamo u ovoj naredbi za sprovođenje istrage nema nikakve veze sa tim što tužilaštvo tvrdi. Ne treba da budete advokat, sudija ili pravnik da bi zaključili, prostom logikom, da ta tvrdnja tužilaštva, da je to napad na ustavno uređenje nema nikakvu podlogu - rekao je za Televiziju E advokat Aleksandar Olenik.
No, da podloge za saslušanje novinara ima - smatra ministarka koja bi trebalo da ih štiti, a čije su partijske kolege često na meti kritika zbog zloupotreba u sektoru bezbjednosti.
- Čula sam i to da je portparol kazao da će i neki urednici biti saslušani ili vlasnici medija, mislim da je svako dužan da svjedoči. Opet kažem, u naredbi se nalaze opasna krivična djela koja treba istražiti, svako je dužan da svjedoči i prema tome ja zaista mislim da se radi o jednom pravnom postupku koji će svakako izazvati veliku pažnju. Da li će biti saslušani neki novinari to samo po sebi ne znači neki ogroman pritisak i ljekari svjedoče kada postoji sumnja na eventualnu ljekarsku grešku... - rekla je ministarka kulture i medija Tamara Vujović.
 Samo poređenje dovoljno govori da joj je medicina, ipak, bliža oblast. Ono što bi ministarka trebalo da zna je da Zakonik o krivičnom postupku jasno propisuje da su među licima koja ne mogu biti saslušana kao svjedoci i novinari, ukoliko bi svojim iskazom povrijedili profesionalnu tajnu. Od te dužnosti novinara može osloboditi isključivo izvor informacije. Međutim, crnogorsko društvo rizikuje da izgubi i pretenzije da bude demokratsko, upozorava profesor i bivši sudija Evropskog suda za ljudska prava.
- Postoje ozbiljne pravne indicije, da se radi o svojevrsnom pritisku na određene medije i na uopšte demokratsko kritičko mišljenje, jer je osnovna funkcija medija u demorkatskom društvu - demokratska kritika vlasti - ocijenio je Nebojša Vučinić, profesor prava i bivši sudija Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu.
<h2>Cilj da se ništa ne zna, još manje objavi</h2>
Jedna od poruka koja se problematizuje je i pitanje da li je majka potpredsjednika Vlade Alekse Bečića vlasnica zemlje u Bečićima. Ispostavlja se da bi od gradnje apartmana na toj parceli mogla zaraditi milione. 
- To i jeste cilj, da niti šta znate, a još manje da bilo šta od toga objavite. Razvijena sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava, ali i domaćih u Srbiji i Crnoj Gori, da su javne ličnosti obavezne da daju više informacija, da moraju da trpe više kritika. To se prostire i na članove njihovih porodica, tako da ni majka gospodina Bečića nema nikakvih izuzetaka, a prema tome i svi ostali. Ali je suština da se ubuduće novinarima pokaže kako će proći ako se budu bavili svojim poslom - rekao je Olenik.
Sagovornici TV E ocjenjuju da se sve dešava u trenutku kada partije vlasti imaju unutrašnje probleme, naročito u resorima koje kontrolišu. Vidljiva je, navode, i nervoza zbog nerasvijetljenih mafijaških ubistava ili slučaja „Tunel“, u kojem su svi optuženi oslobođeni.
- Ali i zbog situacije u Srbiji. Oni su svi, prema mom mišljenju, koji vrše vlast, produžnica Vučićeve vlasti, a on je u slobodnom padu u Srbiji. Kada se ovih nekoliko činjenica prosto stavi u isti kontekst, kontekst realnosti života u Crnoj Gori, onda je bilo potrebno, brže bolje - pod jedan, pažnju cjelokupne crnogorske javnosti fokusirati na drugu stranu i pod dva poslati poruku da nema više slobodnih medija. Da više ne smijete da komunicirate sa novinarima, jer ako komunicirate sa novinarima ili novinari sa političarima, nevladinim sektorom, biznismenima, ako tražite informacije, da ste samim tim dio organizovane kriminalne grupe. Jer samo ako spriječe Crnogorke i Crnogorce da čuju, da znaju, da pitaju - mogu da ostanu na vlasti - rekao je Olenik.
Sve, kaže Olenik, liči na pokušaj da se slučaj prikaže kao “državni udar” i da je riječ o opsanom presedanu i zamjeni teza. 
Pravo javnosti da zna ne smije biti tretirano kao prijetnja, već kao temelj slobodnog i odgovornog sistema - zaključuju sagovornici Televizije E.

Amra Tahirović

Pravnici: Saslušavanje novinara opasno zadire u slobodu medija i suštinu demokratije

Crnogorsko društvo ulazi u tešku fazu političkog i pravnog razvoja. Tako aktivnosti Specijalnog državnog tužilaštva (SDT) ukazuju da postoje ozbiljne pravne indicije da se radi o pritisku na određene medije i na demokratsko kritičko mišljenje. To je u razgovoru za Televiziju E, kazao profesor prava i bivši sudija Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu Nebojša Vučinić.
On ukazuje da, bez obzira na cjelokupan politički, pravni i moralni kontekst, crnogorski sudovi i sudije imaju kredibilitet da izvedu stvari na čistac.&nbsp;
- Osnovna funkcija medija u demokratskom društvu je demokratska kritika vlasti. Nećemo da se koristimo njihovom metodologijom pa da presuđujemo prije suđenja, da posebno dovodimo u pitanje pretpostavku nevinosti koja je u Crnoj Gori nažalost dovedena do apsurda, ali kažem postoje veoma ozbiljne i političke, pravne i društvene indicije da je ovdje u pitanju određeni pritisak i da se tužilaštvo i određeni organi koriste kao poluga vlasti za obračun sa neistomišljenicima, ali bez ikakvog prejudiciranja - rekao je Vučinić.
Govoreći o privođenjima prethodnih dana, kaže da je sva spektakularna predstava sračunata da pridobije javno mnijenje za nešto za što se, cijeni on, ne može tek tako lako pridobiti.
- U svim situacijama gdje ima puno buke i spektakla - ima malo suštine i malo sadržine. Zbog svega toga je doziranje informacija, biranje podobnih medija, privilegovanih koji će objaviti što se radi, o čemu se radi, za sve to, najblaže rečeno, postoje indicije da je veoma sumnjivo, da se radi o nekoj vrsti političkog pritiska u kontekstu disciplinovanja političkih neistomišljenika, bilo pojedinaca, bilo medija - istakao je Vučinić.
Strahuje da crnogorsko društvo gubi i pretenzije da bude demokratsko, &nbsp;jer kako podsjeća, u svakoj presudi Evropskog suda je sadržan pasus iz člana 10 o slobodi slobodnog mišljenja i izražavanja, slobodi medija.
- Svrha medija je demokratska kritika vlasti, ne kritika radi kritike, nego težnja da se vlast natjera da radi u skladu sa opštim interesima i interesima većine građana u jednom društvu. U tom kontekstu ni to nije ništa novo, bilo je takvih pokušaja, uvijek te autoritarne, nedemokratske strukture, čak i u nekim formalno demokratskim sistemima nastoje da postave medije i kritičko mišljenje pod svoju kontrolu. Očigledno je da su procijenili da u ovoj situaciji, a vrlo je složena situacija i politička i pravna, moralna, ekonomska, kako god hoćete u Crnoj Gori, da treba malo disciplinovati medije, pojedine novinare, pojedine intelektualce koji slobodno kritički iznose svoje mišljenje u odnosu na ovu našu pravno političku zbilji - naglasio je Vučinić.
Na pitanje koliko su česti slučajevi da novinari i mediji traže preko Evropskog suda za ljudska prava zaštitu, bivši sudija tog suda kaže da postoji indicija da u aktuelnom slučaju ima dosta materijala za žalbu sudu u Strazburu.&nbsp;
- Morate proći odgovarajuće procedure crnogorskog pravosudnog sistema, sve do Ustavnog suda, pa onda ići. Bilo je slučajeva, ne toliko mnogo, iako po članu 10 i slobodi izražavanja mišljenja ima dosta presuda, ali nije bilo baš previše slučajeva kada su vlasti institucionalizovano napadale pojedine medije, ali bilo je pojedinih slučajeva i protiv Mađarske, bilo je protiv Češke, protiv Slovačke, bilo je čini mi se i protiv Švajcarske, gdje su mediji tužbama protiv tih država nastoji da očuvaju svoju nezavisnost i svoj integritet, i da onu osnovnu funkciju koju mediji vrše, a to je demokratska kritika vlasti - rekao je Vučinić.
Smatra i da je krajnja opcija opcija koju targetirani mediji i novinari mogu da iskoriste Sud za ljudska prava u Strazburu, ali dodaje da se nada da do toga neće doći.
- Mislim da će oni kroz nezavisne i pravične postupke izvesti na čistac ove stvari i ukazati da li je neko kriv ili nije. U slučajevima kao porodica Krstović postoji jaka indikacija u prilog teze koju sam pomenuo na početku - da pravo na pretpostavku nevinosti ne funkcioniše, jedan temeljni pravni princip koji je rezultat vjekovnih revolucija u Evropi, jednostavno ne funkcioniše u Crnoj Gori. Kažem da imam povjerenja u sudove i nadam se da će sudovi dovesti stvari do kraja - zaključio je Vučinić.

Vučinić: Postoje ozbiljne pravne indicije da se radi o pritiscima na određene medije i demokratsko kritičko mišljenje

U Informativnoj emisiji 24 sata na Televiziji E, u 19 sati, pogledajte:
- Raskrinkavanje naredbe SDT-a
- Nije prvi put da su na meti vlasti slobodni mediji i intelektualci 
 
- Targetiranje medija od strane SDT-a urednici komentarišu kao politički proces. 
 
- Policija privela državljane Turske u Budvi nakon što su pokušali otmicu &nbsp; 
 
- Visoke cijene predstavljaju problem za kupce i prodavce, potrošačka korpa je 2,075 eura, a prosječna zarada duplo manja
Gost emisije je profesor prava i bivši sudija suda u Strazburu Nebojša Vučinić.
Informativnu emisiju večeras vodi Vladan Šturanović.

Informativna emisija 24 sata: Gost Nebojša Vučinić

Srpska agentura već zauzela svoje pozicije u Crnoj Gori i da je posljednja prilika koja je nagovještavala da nešto može da se promijeni do sada bilo imenovanje Sava Kentere za šefa ANB-a u Crnoj Gori - rekao je gostujući u emisiji Na kraju dana, na Televiziji E, diplomirani pravnik i novinar Nebojša Vučinić.
Hapšenje lica pred parlamentarne izbore u Moldaviji i Srbiji je značajno da svijet sada vidi, ako do sada nije, spregu vlasti Srbije i Rusije u destabilizaciji demokratskih procesa kako na Balkanu, tako i u bivšim zemljama SSSR-a.
Treba se radovati, kaže Vučinić, što su u Moldaviji na parlamentarnim izborima pobijedile proevropske snage, uprkos svim naporima koje je, kako kaže, Rusija uložila da rezultati budu drugačiji.
- Prilično sam siguran da će Rusija nastaviti da na bilo koji mogući način da se upliće u Moldavske unutrašnje stvari, ona jednostavno Moldaviju doživljava kao svoje neko suvereno pravo, kao dio svog ,, ruskog sveta” i neće tako lako odustati od Moldavije, kao od nekih drugih sovjetskih republika - rekao je Vučinić.&nbsp;
Izjava predsjednika Srbije na East Riveru, podsjeća Vučinić, da Srbija neće biti poligon za obučavanje stranih agentura nagovještava mogućnost da za neke stvari nije znao.
- Ja sam prilično siguran da Rusija u svom djelovanju radi u nekoliko slojeva, da prosto ništa ne prepušta slučaju i da se jednostavno ne uzda u jednu garnituru, odnosno u jedan krug ljudi. Tako da je moguće da je cijeli proces obuke moldavskih opozicionara, ili kako da ih nazovem, organizovan mimo znanja Vučića, što ne znači da službe bezbjednosti u Srbiji to nijesu znale” - istakao je Vučinić.
Otkrivanje regrutnog centra u Srbiji neće uticati, smatra Vučinić, da smanjenja srpske agenture u Crnoj Gori.&nbsp;
- Plašim se da je srpska agentura već zauzela svoje pozicije u Crnoj Gori i da je posljednja prilika koja je nagovještavala da nešto može da se promijeni do sada bilo imenovanje Sava Kentere za šefa ANB-a u Crnoj Gori, posle toga plašim se da je sve prilično šuplje i da srpska agentura vršlja Crnom Gorom na isti način na koji ruska agentura vršlja po Srbiji - zaključio je Vučinić.
<div class="embed-block"><div><div style="left: 0; width: 100%; height: 0; position: relative; padding-bottom: 56.25%;"><iframe src="https://cdn.iframe.ly/api/iframe?url=https%3A%2F%2Fwww.youtube.com%2Fwatch%3Fv%3DzQMTebQw4ng&key=87ca3314a9fa775b5c3a7726100694b0" style="top: 0; left: 0; width: 100%; height: 100%; position: absolute; border: 0;" allowfullscreen scrolling="no" allow="accelerometer *; clipboard-write *; encrypted-media *; gyroscope *; picture-in-picture *; web-share *;"></iframe></div></div></div>

Vučinić: Srpska agentura vršlja Crnom Gorom na isti način na koji ruska agentura vršlja po Srbiji

Tržište nekretnina u Evropskoj uniji (EU) zabilježilo je značajan rast u trećem kvartalu prošle godine, pri čemu su cijene stanova skočile 5,5 odsto, dok su stanarine porasle 3,1 odsto u odnosu na isti period prethodne godine.
Prema podacima Eurostata, trend poskupljenja nastavljen je i na kvartalnom nivou, pa su nekretnine u odnosu na drugo tromesečje skuplje 1,6 odsto, a stanarine 0,9 odsto, prenosi Capital.ba.
U periodu od 2015. do kraja prošle godine, cijene stanova u EU su u prosjeku porasle 63,6 odsto, dok je zakup poskupio 21,1 odsto.
Dok su stanarine tokom protekle decenije rasle stabilno i bez većih potresa, cijene stanova su oscilirale, pošto su se smjenjivali periodi stagnacije sa fazama ekstremno brzog rasta.
Kada se posmatraju pojedinačne države članice, Mađarska se izdvaja kao apsolutni rekorder po poskupljenju, pošto su cijene stanova u toj zemlji od 2015. porasle čak 275 odsto.
Pored Mađarske, cijene su se više nego udvostručile u još 11 zemalja, a na vrhu liste nalaze se Portugalija, Litvanija i Bugarska, gdje je zabilježen porast veći od 150 odsto.
Izuzetak na mapi Evrope predstavlja Finska, koja je jedina zemlja u kojoj su cijene nekretnina danas niže nego prije deset godina, odnosno blago su pale za dva odsto.
U pomenutom periodu je rast stanarina zabilježen u svim članicama EU, a situacija je takođe najteža u Mađarskoj, gdje su kirije više nego udvostručene, odnosno skočile su za 107 odsto.
Visok rast troškova stanovanja zabilježen je i u Litvaniji, Sloveniji, Poljskoj i Irskoj, gdje su stanari suočeni sa poskupljenjima od preko 70 odsto, navodi se na veb stranici Eurostata.

Cijena nekretnina u Mađarskoj porasle za 275 odsto

U južnim i centralnim predjelima Crne Gore danas će biti malo do umjereno oblačno sa dužim sunčanim intervalima, a na sjeveru pretežno oblačno, ponegdje uz provijavanje slabog snijega.
Vjetar će biti umjeren do jak, na udare i veoma jak, ponegdje moguće i olujne jačine, sjeverni i sjeveroistočni.
Najviša dnevna temperatura vazduha biće 11 stepeni.

Danas do 11 stepeni

Saobraća se usporeno na pojedinim putevima u sjevernim predjelima zbog snijega koji je padao - saopšteno je iz Auto moto saveza Crne Gore.&nbsp;
Skreću pažnju i na povećanu opasnost od odrona na dionicama koje prolaze kroz usjeke, kao i na poledicu. Neophodna je krajnje oprezna vožnja prilagođena uslovima i stanju na putu i poštovanje pravila saobraćaja.
Do 1. aprila 2026. gume za zimsku upotrebu za sva motorna vozila su obavezne na putevima gdje je to naznačeno signalizacijom, bez obzira na to da li na tom putu postoje zimski uslovi.
Za vrijeme sniježnih padavina zabranjen je saobraćaj za kamione sa prikolicom i šlepere na dionicama preko planinskih prevoja u skladu sa postavljenom saobraćajnom signalizacijom.
Zbog sniježnih padavina i usova saobraćaj je obustavljen na putnom pravcu Plužine-Šćepan Polje za sve kategorije vozila.
Na regionalnom putu R-10 Đurđevića Tara-Mojkovac, na lokalitetu Sokolovina došlo je do odrona usljed čega je saobraćaj obustavljen.
Do 31. januara odobrava se potpuna obustava saobraćaja u intervalu od 08.00 do 12.00 sati i od 13.00 do 16.30 sati zbog radova na regionalnom putu R-30 dionica Petnjica-Bioča, potez Bioča-Lješnica.
Do završetka radova odobrava se totalna obustava saobraćaja za sve vrste vozila u terminu od 08.00 do 14.00 časova na regionalnom putu R-17 dionica Čevo-Riđani zbog radova na adaptaciji puta.
Zbog rekonstrukcije saobraćajnice Petnjica-Bioča odobrava se promjena režima saobraćaja sa dvosmjernog na naizmjenično saobraćanje na mjestima radova, kao i povremena obustava saobraćaja ne duža od 60 minuta.
Obustave saobraćaja ne duže od 60 minuta ne mogu se koristiti radnim danima (ponedjeljak-petak) u intervalima od 07.00 do 09.00 i od 12.00 do 14.00 sati.
Na magistralnom putu M-3 dionica Plužine-Jasenovo Polje, lokalitet Zaborje-Jasenovo Polje saobraća se naizmjenično jednom trakom na mjestima radova i regulisan je svjetlosnom saobraćajnom signalizacijom.
Odobrava se promjena režima saobraćaja sa dvosmjernog na naizmjenično saobraćanje zbog rekonstrukcije prilaznih saobraćajnica mostu Đurđevića Tara.
Odobrava se promjena režima saobraćaja sa dvosmjernog na naizmjenični zbog rekonstrukcije mosta Đurđevića Tara na magistralnom putu M-6 dionica Žabljak-Pljevlja.
Zbog radova na redovnom održavanju kolovoza i sistema na auto-putu „Princeza Ksenija“vrši se mjestimično zatvaranje po jedne saobraćajne trake duž trase auto-puta u smjeru Veruša-Mateševo.&nbsp;
Zbog radova na izgradnji bulevara obustavljen je saobraćaj u ulici Vojislavljevića-Podgorica od 03.06.2025. godine.
Saobraćaj se obavlja alternativnim putnim pravcima u skladu sa postavljenom saobraćajnom signalizacijom.
- Pošto je stanje na putevima podložno čestim izmjenama prije polaska na put informišite se o stanju i prohodnosti puteva - naveli su u AMSCG.

Oprezno zbog odrona i poledice, obustavljen saobraćaj na putu Plužine - Šćepan Polje

Iako zvanični ekonomski pokazatelji često sugerišu stabilnost, ispod površine se gomilaju duboke strukturne neravnoteže koje ozbiljno ugrožavaju održivost javnih finansija. Zdravstveni sistem funkcioniše pod hroničnim deficitom, budžet je dominantno potrošački, inflacija sistematski potkopava životni standard građana, dok se javni dug formalno „smanjuje“ isključivo zahvaljujući inflatornom rastu nominalnog bruto domaćeg proizvoda. O stvarnim uzrocima ovih problema, fiskalnim rizicima koji se akumuliraju i mogućim izlazima iz postojećeg ekonomskog modela, za Portal ETV govori dr Jovan Rabrenović sa Instituta ekonomskih nauka. HRONIČNI DEFICIT Portal ETV: Da li je pogrešnom ekonomskom politikom aktuelna vlast dovela Fond za zdravstveno osiguranje do kolapsa? Postoji li izlaz iz ove situacije? RABRENOVIĆ: Da, strukturna neravnoteža u finansiranju zdravstva je realna i lako mjerljiva. Fond za zdravstveno osiguranje nije u potpunom kolapsu, ali se nalazi u stanju hroničnog deficita koji, bez intervencije, vodi u sistemsku krizu. Izlaz postoji, ali zahtijeva fundamentalne promjene u modelu finansiranja. Fond za zdravstveno osiguranje je za 2025. godinu zatražio budžet od 535 miliona eura, dok je Vlada odobrila 452,6 miliona eura. Razlika od 82,4 miliona eura predstavlja godišnji strukturni jaz. Fond je za ljekove tražio 178 miliona eura, a dobio je 140 miliona, pri čemu razlika od 38 miliona eura direktno utiče na dostupnost terapija pacijentima. Nakon ukidanja doprinosa za zdravstveno osiguranje, Fond je izgubio izvorne prihode i postao u potpunosti budžetski zavisan. Akumulirani dug u iznosu od 30 do 40 miliona eura dodatno opterećuje sistem. Potpuna budžetska zavisnost dovodi do apsolutne zavisnosti od donosilaca odluka, čime se profesionalna nezavisnost rukovodstva Fonda dovodi u pitanje. Vlada time direktno vrši politički uticaj na Fond, za šta imamo više nego svjež primjer - smjenu uspješnog direktora i njegovo zamjenjivanje osobom koja nema isti nivo profesionalne i stručne ekspertize za obavljanje ovog složenog posla. Zaključak: Izlaz postoji kroz: zakonsku formulu za automatsko finansiranje zdravstva (minimum 6–7% BDP-a), petogodišnji plan sanacije duga, reviziju efikasnosti zdravstvenih ustanova, uspostavljanje modela koji eliminiše političke uticaje.  <figure> <img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/20260107160132_72490d0b3d4134e92d9c09667569eb49f83f68d31b4742aef5a01bf846b5968c.jpg" data-media-id="editor_0" data-image-id="20260107160132_72490d0b3d4134e92d9c09667569eb49f83f68d31b4742aef5a01bf846b5968c" data-rendition-name="original" width="1320" height="1192" loading="lazy" alt="tabele"> </figure>  EKONOMSKA DIJAGNOZA Portal ETV: Čuli smo i čuvenu rečenicu da je inflacija dobra za državu, ali ne i za građane. Da li je to suština aktuelne ekonomske politike - da građani stežu kaiš, dok država preko njihovih leđa puni budžet, jer drugačije ne umije? RABRENOVIĆ: Da, to je tačna ekonomska dijagnoza. Inflacija je de facto funkcionisala kao skriveni porez na građane, omogućavajući državi da poboljša fiskalne pokazatelje bez stvarnog smanjenja duga. Nominalni BDP porastao je sa 4,19 milijardi eura u 2020. godini na 8,0–8,28 milijardi eura u 2025. – gotovo udvostručenje. Prosječna plata je nominalno porasla sa 527 eura na 876 eura (godišnji prosjek za 2024), ali realni rast iznosi svega 35–40%, zbog kumulativne inflacije od 20–25%. Crna Gora duguje gotovo isto kao i ranije – oko 4,77 milijardi eura. Međutim, taj dug sada čini manji procenat BDP-a: 58,6% umjesto nekadašnjih 105%. Razlog je jednostavan – ukupna vrijednost ekonomije je porasla usljed inflacije. Dug nije smanjen, već samo izgleda manji jer se mjeri u odnosu na veći zbir. Upravo zato je inflacija „dobra“ za državu – jer prikriva stvarno stanje. Nominalni rast ekonomije ne znači suštinski rast. Veći prihodi ne znače veću produktivnost niti stvaranje nove vrijednosti. To je statistička iluzija. Za građane je ovo zamka. Političke izjave se prihvataju kao stručne ocjene, a nominalna poboljšanja kao realno bolji život, koji u suštini nije bolji. Za političare je ovaj model izuzetno povoljan – dok oni uživaju privilegije vlasti, građani se svakodnevno bore da sebi i svojim porodicama obezbijede dostojanstven život. Zaključak: Model nije održiv. Potrebni su: automatska indeksacija penzija i socijalnih primanja, metodologija praćenja realnog životnog standarda, fiskalni stimulansi za štednju, uvođenje modela mjerenja lične inflacije kao stvarnog pokazatelja troškova života svakog građanina. Na ovo Institut ekonomskih nauka već godinama upozorava donosioce odluka.  <figure> <img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/20260107160132_d9e4cf7362b4907d9bc44bca739176b94a6af1409d692a09d580b6ec8d52a904.jpg" data-media-id="editor_1" data-image-id="20260107160132_d9e4cf7362b4907d9bc44bca739176b94a6af1409d692a09d580b6ec8d52a904" data-rendition-name="original" width="1320" height="1142" loading="lazy" alt="tabele"> </figure>  POTROŠAČKI BUDŽET Portal ETV: Kakav je Budžet za 2026. godinu - razvojni ili potrošački? Da li ponovo gledamo masovno zapošljavanje partijskih kadrova radi političkog opstanka? RABRENOVIĆ: Budžet za 2026. godinu je nedvosmisleno potrošački. Kapitalni budžet iznosi svega 8,05%, što je gotovo upola manje od razvojnog praga od 15%. Ukoliko želimo stvarni razvoj, kapitalna ulaganja moraju iznositi između 15 i 20%, dok neke države u razvoju dostižu i 25%. Podaci o zapošljavanju u javnom sektoru izazivaju ozbiljnu zabrinutost. Kontinuirani rast broja zaposlenih stvara balon koji jednom mora pući. Uhljebljenje partijskih kadrova i njima bliskih osoba predstavlja za crnogorsku, ionako slabašnu ekonomiju, veću opasnost i od inflacije i od spoljnog deficita. Riječ je, po pravilu, o kadrovima slabih stručnih kompetencija, koji ne mogu unaprijediti ekonomiju, već predstavljaju teret partijske neodgovornosti koja će jednom morati biti sankcionisana. Dok građani ne prihvate da su ovakve političke prakse opasne za budućnost države, napretka neće biti. Primjer zdravstva je najilustrativniji - sistem sa hroničnim nedostatkom kadra i ljekova. Dok se i pored toga na izborima donose pogrešne odluke, nema sreće u državi. Ukupan budžet iznosi 3,788 milijardi eura. Struktura je sljedeća: tekući budžet 1,609 mlrd (42,46%), fondovi 1,404 mlrd (37,06%), kapitalni budžet samo 305 miliona eura (8,05%). Gotovo 80% budžeta odlazi na tekuće rashode. Broj zaposlenih u državnim preduzećima porastao je za 29,28% u periodu 2020–2024, sa 10.748 na 13.895. Poreski dug tih preduzeća premašuje 40 miliona eura. Pritisak sindikata na rast koeficijenata plata generisao bi dodatni trošak od 80 do 90 miliona eura godišnje. Neodgovornost Vlade i neefikasnost sindikata doveli su u ozbiljan problem oko 100.000 zaposlenih u javnom i privatnom sektoru. Zaključak: Budžet favorizuje potrošnju nad razvojem. Potrebno je: ograničiti tekuće rashode na maksimalno 75%, uvesti moratorijum na zapošljavanje do revizije, formirati javni registar zaposlenih, izvršiti provjeru radnih i stručnih kompetencija novozaposlenih.  <figure> <img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/20260107160132_a85cf3d627bf94bc7f22d7d4a4531db1659f282523cb42c468ca8be8ccb6b1af.jpg" data-media-id="editor_2" data-image-id="20260107160132_a85cf3d627bf94bc7f22d7d4a4531db1659f282523cb42c468ca8be8ccb6b1af" data-rendition-name="original" width="1320" height="1290" loading="lazy" alt="tabele"> </figure>  PROJEKCIJE SVJETSKE BANKE I MMF Portal ETV: Da li se aktuelna ekonomska politika zasniva na realnim projekcijama rasta ili na privremenim prihodima i zaduživanju? RABRENOVIĆ: Djelimično. Projekcije rasta su realne i potvrđene od MMF-a i Svjetske banke, ali se finansiranje javne potrošnje u velikoj mjeri oslanja na zaduživanje koje odlaže rješavanje strukturnih problema. MMF procjenjuje realni rast BDP-a na oko 3,2% godišnje u periodu 2025 - 2026, uz blago usporavanje u 2027. Međutim, istovremeno raste javni dug - sa 58,9% BDP-a u 2025. na 61,7% u 2027, dok Svjetska banka procjenjuje čak 65,8%. Posebno je indikativan „paradoks duga“: od 2020. do 2025. otplaćeno je oko 3 milijarde eura, ali je nominalni dug ostao gotovo nepromijenjen - oko 4,7–4,8 milijardi eura. Dug se ne smanjuje, već se stalno rotira. Zaključak: Projekcije rasta nijesu problem, već rizičan model finansiranja. Bez promjene strukture potrošnje i jačanja proizvodnje, zaduživanje samo odlaže probleme.  <figure> <img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/20260107160132_613d179268ff3653cc13184bec3d4147e07126699c4f585207db4e79e492cdce.jpg" data-media-id="editor_3" data-image-id="20260107160132_613d179268ff3653cc13184bec3d4147e07126699c4f585207db4e79e492cdce" data-rendition-name="original" width="1320" height="1250" loading="lazy" alt="tabele"> </figure>  VISOK FISKALNI RIZIK&nbsp; Portal ETV: Koliki je stvarni fiskalni rizik u narednih tri do pet godina? RABRENOVIĆ: Fiskalni rizik je visok i kumulativan. U baznom scenariju, dug raste na 61–62% BDP-a do 2027. U negativnom scenariju dostiže 65–68%, uz realnu mogućnost aranžmana sa MMF-om. Visoke potrebe refinansiranja (14–17% BDP-a godišnje) i deficit tekućeg računa od oko 18% BDP-a dodatno povećavaju ranjivost. Zaključak: Rizik nije neposredan, ali je realan. Neophodne su: jasna strategija upravljanja fiskalnim rizicima, fiskalni stabilizacioni fond od najmanje 3% BDP-a, preventivne kreditne linije sa međunarodnim finansijskim institucijama.  <figure> <img src="https://publisher-publish.s3.eu-central-1.amazonaws.com/pb-etv/swp/8p72gy/media/20260107160132_0bb7d9116fc200f91e77552a28f84281b6864036d6fb0d662daa2cecd5ddc6d9.jpg" data-media-id="editor_4" data-image-id="20260107160132_0bb7d9116fc200f91e77552a28f84281b6864036d6fb0d662daa2cecd5ddc6d9" data-rendition-name="original" width="1320" height="936" loading="lazy" alt="tabele"> </figure>  ZAVRŠNA OCJENA Crna Gora nije u fiskalnoj krizi, ali se nalazi na putanji koja, bez korekcija, vodi u sistemsku neodrživost u naredne tri do pet godina. Ključni nalazi: FZO ima strukturni jaz od 82,4 miliona eura godišnje. Inflacija je smanjila odnos dug/BDP sa 105% na 58,6%, ali je urušila kupovnu moć. Budžet za 2026. godinu je potrošački – kapitalni dio iznosi samo 8,05%. Projekcije rasta su realne, ali model finansiranja odlaže probleme. Fiskalni rizik je visok – bazni scenario predviđa dug od 61–62% BDP-a do 2027. Cijena odlaganja raste eksponencijalno. Svaka godina bez strukturnih reformi povećava buduće troškove i smanjuje prostor za manevar.

Tag: nebojsa-vucinic